Tog „sud­bo­no­snog” 16. ok­to­bra, umje­sto oče­ki­va­ne po­bje­de opo­zi­ci­je na iz­bo­ri­ma i mir­ne pro­mje­ne vla­sti u Cr­noj Go­ri, na­ši gra­đa­ni su neo­če­ki­va­no do­bi­li „te­ro­ri­ste”, ko­ji su uz­gred, na sve li­či­li osim na „ru­ši­te­lje Crne Gore”, sprem­ne da pu­ca­ju u na­rod i za­ro­be pred­sjed­ni­ka Vla­de na­še ze­mlje. Za sve to naj­vi­ši dr­žav­ni or­ga­ni ni­je­su zna­li ili su se na­vod­no pra­vi­li da ne­ma­ju poj­ma o ovoj si­tu­a­ci­ji. Čud­na ne­ka vlast!
I da sve ne na­li­ku­je far­si (ka­ko ve­ći­na gra­đa­na ko­men­ta­ri­še), već da je isti­na, pi­ta­mo se za­što „go­lo­ru­ke” te­ro­ri­ste ni­je­su po­hap­si­li ra­ni­je, ne­go su če­ka­li da se to do­go­di na dan iz­bo­ra.
Go­spo­do iz vla­sti, mi ko­mu­ni­sti, ko­ji smo odav­no za­kle­ti da će­mo bra­ni­ti svoj na­rod i dr­ža­vu Cr­nu Go­ru, njen su­ve­re­ni­tet i slo­bo­du, pri­tom ne ža­le­ći ni svo­je ži­vo­te, sma­tra­mo da je sve što se do­go­di­lo 16. ok­to­bra i ka­sni­je bes­pri­mjer­no pre­pa­da­nje gra­đa­na na­še ze­mlje. Od­no­sno, to je na­sta­vak ono­ga što su ne­ke vla­da­ju­će struk­tu­re to­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje pri­ča­le i gdje se ne­pre­sta­nim po­na­vlja­nje na­ro­du „pu­ni­la gla­va” da i kod nas i iz­nu­tra i s va­na ne­ko po­ku­ša­va da sru­ši na­šu dr­ža­vu.
Po­sto­ji ne­ma­la sum­nja da je upra­vo ne­ko iz vla­sti že­lio da is­ko­ri­sti ovu pri­ču o na­vod­nom te­ro­ri­zmu, ka­ko bi uti­cao na gra­đa­ne ko­ji su neo­pre­di­je­lje­ni ka­da je ri­ječ o pri­stu­pa­nju NA­TO-u. Kao da je na­mje­ra da se neo­pre­di­je­lje­ni­ma pro­mi­je­ni mi­šlje­nje o tom pi­ta­nju ta­ko što će ih pre­pa­da­ti kon­stant­nom pri­čom o even­tu­al­nom te­ro­ri­stič­kom ak­tu.
Ako je ta­ko, sma­tra­mo da je na­mje­ra po­li­tič­ki pro­vid­na, jer baš u NA­TO ze­mlja­ma ima­ju na pre­tek pro­ble­ma sa te­ro­ri­sti­ma. Te­ro­ri­zam ni­je sa­mo go­lo ru­še­nje i ubi­ja­nje, ka­ko se to obič­no pod­ra­zu­mi­je­va. Te­ro­ri­zam je i ka­da se pljač­ka svo­ja ze­mlja i njen na­rod do­vo­di do du­žnič­kog rop­stva. Ka­da se upro­pa­šća­va nje­na pri­vre­da, a rad­nič­ka kla­sa otje­ra na mar­gi­nu dru­štva. Sve vi­še ima­mo pra­znih obe­ća­nja i de­ma­go­ških pri­ča...
Ako su na­ša ze­mlja i pre­mi­jer bi­li u opa­sno­sti zar ni­je bi­lo lo­gič­no da se pr­vo i od­mah ogla­se naj­vi­ši dr­žav­ni or­ga­ni, ka­ko se to ra­di u svim ze­mlja­ma. Zar ni­je tre­ba­lo o sve­mu hit­no oba­vi­je­sti­ti gra­đa­ne, pa za­tim od­mah uve­sti van­red­no sta­nje, a sa­mim tim i od­lo­ži­ti par­la­men­tar­ne iz­bo­re. Ta­ko bi gra­đa­ni i bi­ra­či, oslo­bo­đe­ni stre­sa i stra­ha od even­tu­al­nih te­ro­ri­stič­kih ak­ci­ja, u mir­ni­jem i bez­bjed­ni­jem tre­nut­ku po njih mo­gli da is­ka­žu svo­ju iz­bor­nu vo­lju. Ali, po­što je to, na­ža­lost, iz­o­sta­lo, na­me­će se oče­ki­va­ni za­klju­čak, da ovi iz­bo­ri ne mo­gu do­bi­ti pre­la­znu ocje­nu, ne mo­že se re­ći da su bi­li fer i do kra­ja slo­bod­ni, pa sa­mim tim ni re­zul­ta­ti gla­sa­nja gra­đa­na ni­je­su objek­tiv­ni.
Pa­vle Dar­ma­no­vić
SA­VEZ KO­MU­NI­STA JU­GO­SLA­VI­JE
SA­VEZ KO­MU­NI­STA CR­NE GO­RE